-Če­tvo­ro­čla­na po­ro­di­ca Mi­lo­ša Nik­če­vi­ća, ko­ja ži­vi u nik­šić­kom na­se­lju Kli­če­vo, pre­ži­vlja­va sa 172 eura pen­zi­je ko­ju je na­sli­je­dio na­kon oče­ve smr­ti. Pa­ket Ban­ke hra­ne Nik­če­vi­ći­ma uru­či­la je eki­pa dnev­nog li­sta „Dan” a u nji­ho­vom do­mu za­te­kli smo sa­mo Mi­lo­ša ko­ji zbog bo­le­sti go­to­vo i da ne iz­la­zi iz ku­će. Mo­žda bi nje­go­va po­ro­di­ci, is­pri­čao je on, od iz­no­sa ko­ji pri­ma­ju ne­ka­ko mo­gla skr­pi­ti kraj s kra­jem da uz ne­ma­šti­nu ni­je pri­ti­sla i bo­lest. Odav­no se raz­bo­lio, ka­zao je Mi­loš, a ne­dav­no je pod­vrg­nut i hi­rur­škoj in­ter­ven­ci­ji. I su­pru­ga Sve­tla­na ima ozbilj­nih zdrav­stve­nih pro­ble­ma, pa ne mo­že, kao ne­kad, da ra­di te­ške po­slo­ve i ta­ko do­pu­nja­va skro­man po­ro­dič­ni bu­džet. Na na­sli­je­đe­nu pen­zi­ju Nik­če­vi­ći i ne ra­ču­na­ju jer je do­bar dio tih sred­sta­va u kre­dit­nom za­du­že­nju, a pre­o­sta­li dio mo­ra­ju da­ti za lje­ko­ve.
- Iz pod­go­rič­kog Kli­nič­kog cen­tra iza­šao sam 15. ma­ja i od lje­ka­ra do­bio go­mi­lu re­ce­pa­ta za lje­ko­ve ko­je mo­ram ko­ri­sti­ti. Me­đu­tim, od sve­ga ku­pio sam sa­mo dva ko­ji ko­šta­ju 3,5 eura, dok za pre­o­sta­le za ko­je mi tre­ba 86 eura ni­je­sam imao nov­ca. Po­što sam već da­nim bez oba­ve­zne te­ra­pi­je sva­ko ve­če pred spa­va­nje po­mo­lim se Bo­gu da se sju­tra­dan živ pro­bu­dim, iako sam bo­le­stan po­tre­ban sam po­ro­di­ci. Za­hva­lan sam Mi­ni­star­stvu zdra­vlja na to­me što me­ni i slič­nim ko­ji su u zdrav­stve­nom pro­ble­mu „omo­gu­ća­va” ova­kav ži­vot – ka­zao je iro­nič­no Nik­če­vić.
Nje­go­va kćer­ka Je­le­na se uda­la, še­sto­go­di­šnji Jo­vi­ca od je­se­ni će u ško­lu, a tre­nut­no stub po­ro­di­ce je pet­na­e­sto­go­di­šnji sin Bo­ži­dar ko­ji je pri­li­kom po­sje­te na­še eki­pe bio u ško­li. Mi­loš je is­ta­kao da Bo­ži­dar po po­vrat­ku iz ško­le kod ne­ko­li­ko do­ma­ći­na u Kli­če­vu ra­di raz­ne fi­zič­ke po­slo­ve, ci­je­pa dr­va, ko­pa i pli­je­vi ba­šte, sa­mo da do­ne­se ne­ku pa­ru u ku­ću.
- Od ra­nog dje­tinj­stva on te po­slo­ve ra­di, a da ga ni­ko od nas ni­ka­da na to ni­je tje­rao. Sa­vje­stan je i vi­di ka­ko ži­vi­mo, pa na taj na­čin po­ma­že. Da­nas će se ob­ra­do­va­ti kad do­đe iz ško­le i kad ga ku­ći do­če­ka pa­ket u ko­jem ima bra­šna, ulja, tje­ste­ni­ne, pa po­pod­ne će mo­ći da od­mo­ri jer će­mo ima­ti da sre­mi­mo ne­što za ru­čak, is­ta­kao je nje­gov otac.
Je­di­na po­volj­nost po­ro­di­ci je što ima­ju svoj stam­be­ni pro­stor u objek­tu po­ro­dič­ne ku­će gdje ži­vi i Mi­lo­šev brat sa mno­go­broj­nom po­ro­di­com. U dvo­ri­štu, is­ta­kao je Mi­loš, ima­ju sta­ru šu­pu u ko­joj bi mo­gli da dr­že ne­što od sto­ke, ali i tu su pro­blem fi­nan­si­je.
- Upr­kos bo­le­sti, Sve­tla­na i ja bi­smo ima­li to­li­ko sna­ge da ma­kar svi­nje to­vi­mo. To bi nam po­mo­glo da zi­mu ne do­če­ku­je­mo pra­znog za­mr­zi­va­ča i da se ne pla­ši­mo šta će­mo ku­va­ti. Me­đu­tim, ne­ma nov­ca ni za to, i sad nam je ve­li­ka bri­ga ka­ko Jo­vi­cu spre­mi­ti za ško­lu na je­sen i ka­ko ku­pi­ti dr­va za ogr­ev, re­kao je Nik­če­vić.B.B.